У разговору са директорком сазнали смо када се завршава пројекат модернизације зграде у Улици Моше Пијаде, који су планови за 2018. годину, који пројекти би требало ускоро да се реализују, али и каква је ситуација са бројем ученика из године у годину.

НМ: С обзиром на то да старимо као нација и да је све мање деце, какво је стање у вашој школи?

Наташа: У нашој школи се смањује број ученика из године у годину, нажалост. Не могу да кажем да се број ученика у последњих 10 година преполовио, али је његово опадање уочљиво. Сваке године нам је тако и губимо по једно одељење. Рецимо, када сам ја ишла овде у школу, било је шест одељења, а сада се по три одељења уписују сваке школске године. Још увек имамо по четири одељења у 6, 7. и 8. разреду, а када они заврше биће по три.

НМ: Колико је првака уписано ове школске године и колико се тај број разликује у односу на претходне године?

Наташа: Имамо 75 првака и отприлике је сваке године исти број јер се увек деси да неко дође или да неко оде. То су три одељења.

НМ: Неке школе су почетком ове школске године увеле школске униформе. Какав је став Основне школе „Вук Караџић“ по том питању и планирате ли да им се придружите од септембра?

Наташа: На нивоу Министарства просвете је рађена анкета са ученицима и када су се наши ученици изјашњавали, већи број њих се изјаснио за ђачке униформе. Међутим, не знамо шта ће бити са тим и да ли ће бити од септембра јер је проблем финансирање тих ђачких униформи и колико деца уопште схватају како униформе треба да изгледају. Бојим се да деца ђачке униформе виде у смислу разних америчких серија, али ту се поставља питање и мењања гардеробе, колико униформи треба јер се деца сада налазе у периоду интензивног раста, треба обезбедити различите величине. Мислим да то деци можда с неке стране није добро објашњено. Лепо је када се види да су сви исти и да сви имају униформу, али опет се враћам на проблем финансирања. Знате и сами каква је ситуација, то би заиста био проблем. Ако би се то сада свело само на неку мајицу, то онда није униформа, већ више као неко обележје школе које ће да има спортски тим школе или хор, да у датом тренутку буде униформисан, али то није униформа. Још увек немамо неку повратну информацију од стране министарства да ли смо у обавези и на који начин да то реализујемо. Оно што знам из медија је да су неке београдске школе увеле униформе, али мислим да ће то мало бити проблем.

НМ: Да ли се припремате за увођење електронског дневника и које су, по Вашем мишљењу, његове предности и мане?

Наташа: Полако се припремамо, једино што је проблем недостатак рачунара. Свака учионица и сваки наставник и учитељ би требало да има свој рачунар, да би се могло уносити у базу података. Предности електронског дневника јесу те што не постоји хало ефекат код наставника, неће видети какве су оцене закључене неком ученику. Предности које видим на основу искуства и извештаја министарства јесу и те да је смањен број изостанака, јер деца, знајући да број неоправданих изостанака алармира директора, педагога и одељенског старешину, аутоматски мање изостају. Ми немамо тај проблем јер смо основна школа, али у средњим школама је то уочљиво и добили смо чак и извештај министарства, Анализе употребе електронског дневника. Они су до сада приметили да је употреба електронског дневника пример добре праксе. Е сада, видећемо како ће то све изгледати. Школе које су ове школске године увеле електронски дневник ће тек сада, у другом полугодишту, родитељима поделити шифре да могу да приступе оценама своје деце. Кажем, за сада је проблем недостатак информационих технологија, али ћемо видети како ће то да функционише.

НМ: Једна сте од ретких школа које имају риболовачку секцију. Колико су ђаци заинтересовани за овакву врсту активности?

Наташа: Буде велики број ученика и обично се на крају школске године организује једно такмичење. Наставница енглеског језика води риболовачку секцију јер је она страствени риболовац и када временски услови дозвољавају, на каналу се организује једно такмичење и једна акција. Доста ученика буде на секцији, посебно зато што кроз Црвенку пролази канал и доста деце воли да пеца и њима то буде занимљиво. То је нешто што није везано за наставу, у природи су и увек буде интересантно и пропраћено.

НМ: Да ли се у вашој школи јавља проблем вршњачког насиља?

Наташа: Проблем вршњачког насиља, сем оних стандардних гуркања и ударања, не постоји. Школа има тим за заштиту од насиља, злостављања и занемаривања, оно што је у обавези, који реагује на време уколико се деси нека таква ситуација. Постоји процедура, прво, коме се ученици обраћају у случају да трпе насиље, и у сарадњи са одељенским старешином, педагошком и психолошком службом се даље реагује, тако да неког великог вршњачког насиља нема. То су нека гуркања, ударања и чаркања која се решавају. Нема нешто велико као што је некада било и као што можемо да прочитамо у медијима да постоји у другим деловима државе.

НМ: Да ли школа има видео-надзор?

Наташа: Делимично. На видео-надзору треба порадити зато што је то мали број камера који не покрива све просторије.

НМ: Колико се успешно спроводи инклузивна настава у Основној школи „Вук Караџић“?

Наташа: Ми смо већ годинама укључени и можда смо једни од првих у општини који су започели рад са децом са посебним потребама. Ове године је код нас, по Индивидуалном образовном плану (ИОП) уписан 21 ученик. Редовно се сарађује и са школском управом и са интерресорном комисијом. Имали смо успеха до сада и сва та деца су уписала средњу школу. Постоји максимална сарадња са родитељима и заједно са њима се пишу образовни планови.

НМ: Колико је наставни кадар едукован за извођење овакве наставе?

Наташа: Ту постоји један проблем јер наставници, који раде у редовној настави, кроз редован процес свог школовања нису стекли знање за рад са таквом децом. Тако да су то прошли кроз семинаре, где су едуковани како да раде са децом са посебним потребама, како да им посебно пишу план и програм и како да се деца препознају. На тај начин смо ми то негде успели да надоместимо семинарима тог типа, да би наставници могли да раде са децом са посебним потребама.

НМ: У каквим све пројектима учествује ваша школа?

Наташа: Учествовали смо у пројекту „Покренимо нашу децу“, у пилот пројекту „Безбедно на бициклу“, затим „Енергија је свуда око нас“, „За чистије и зеленије школе Војводине“, информатичком пројекту „Кликни безбедно“, то су најчешће они пројекти у које се наша школа укључује сваке године.

НМ: Да ли имате проблема са ангажовањем стручног кадра?

Наташа: Оно што је традиционално проблем, јесте наставник немачког језика и физике.

НМ: Шта бисте издвојили као највећи проблем у школи?

Наташа: Пошто ми радимо у две школске зграде, у овој школској згради је највећи проблем санитарни чвор. Пројекат за реконструкцију санитарног чвора у овој згради, која се налази на адреси Душка Трифуновића 7, постоји. Конкурише се сваке године, конкурисала је и бивша директорка и ја се надам да ћемо ове године успети то да решимо. То је заиста велики проблем, добијали смо и опомене од санитарне инспекције, међутим у питању су огромна финансијска средства да би то могло да се реши.

НМ: Како функционише настава у Новој Црвенки?

Наташа: Постоји једно комбиновано одељење од четири ученика. Два ученика су ове године уписала 1. разред, тако да тамо исто опада број ученика.

НМ: Да ли уводите нека модерна наставна средства?

Наташа: Наравно, и стално се ради на модернизацији наставе, колико год смо у могућности. Имамо две интерактивне табле у школи, а скоро смо путем донације успели да добијемо још три пројектора. Пре неколико година, када смо добили награду „Ђорђе Натошевић“, успели смо да купимо лаптоп рачунаре које користе наставници који немају рачунаре у свом кабинету. Трудимо се да користимо информационе технологије и савремене методе у настави колико год је то могуће.

НМ: Какви су планови за даљи развој школе?

Наташа: У другој школској згради, која се налази у Улици Моше Пијаде, ради се пројекат модернизације, који финансирају Министарство просвете и Европска банка и тај пројекат треба да се заврши у мају месецу. У тој згради су ученици од 1. до 4. разреда, а у овој у Душка Трифуновића од 5. до 8. и ми смо сада због тог пројекта сви у једној школској згради, да би мајстори могли тамо да раде. Остало је још да се уради један спрат, да се замени столарија, реконструкција подова у учионицама, успећемо и два тоалета да реновирамо. Ми смо сада сви овде, науштрб кабинетске наставе код виших одељења јер немогуће је организовати најквалитетнију наставу у таквој ситуацији. Добили смо средства од Секретаријата за спорт и омладину за реконструкцију пода у сали за физичко и надамо се да ћемо уз помоћ локалне самоуправе успети да завршимо и тај пројекат. Уз помоћ локалне самоуправе смо успели да завршимо пројекат реконструкције другог крила зграде у Моше Пијаде, где се на првом спрату налазе предшколске групе ПУ „Бамби“, други спрат, који је у потпуности девастиран, мора да се реконструише и када бисмо то успели да урадимо, онда би сви ученици од 1. до 4. разреда могли да иду у једну смену. То је исто један од пројеката и наравно, све зависи од финансијских средстава колико ћемо успети и шта ћемо успети да урадимо. Завршетак радова очекује се у мају месецу и од следеће школске године би деца од 1. до 4. разреда требало поново да похађају наставу у тој школској згради.

НМ: Какву сарадњу имате са локалном самоуправом?

Наташа: Имамо одличну сарадњу са локалном самоуправом која нам увек излази у сусрет када је то потребно. Настоје да задовоље све потребе и захтеве школе, колико год су у могућности. Откако сам ја директор, уз помоћ њих смо завршили све што је било потребно.

НМ: Поједине основне школе у околини организују посету месној заједници и сличним јавним установама, да ли и ви радите тако нешто?

Наташа: То још увек нисмо радили. Ја сам некада предавала грађанско васпитање и ученике 6. разреда сам саме слала и у јавно комунално предузеће, Водовод и у месну заједницу јер је њима планом и програмом за тај предмет предвиђено решавање проблема на нивоу локалне заједнице. Некада су имали успеха, некада нису. Раније је, рецимо, било да су уз помоћ Водовода направили табле, као апел на грађане да не загађују канал, затим су делили памфлете о загађењу, углавном су деца бирала проблем загађености, нарочито загађености канала. Међутим, ту врсту сарадње коју сте поменули, нажалост, још увек нисмо успоставили, али се надам да ћемо успети.

НМ: Желите ли да додате нешто за крај?

Наташа: Оно чиме могу да се похвалим је да су наши ученици у току претходне школске године, по постигнућима на завршном испиту били на највишем нивоу откако је уведен завршни испит, и на нивоу општине и округа и на нивоу школске управе. Заиста су показали изванредне резултате. Наравно, то све зависи од генерације до генерације. Деца се максимално труде и учествују у разним такмичењима и освајају велики број диплома. Претходне школске године смо имали ученика који је био на републичком такмичењу из географије и освојио прво место. Сваке године се и наставници и ученици заиста ангажују по питању такмичења и у смислу и промоције школе и рада у школи. Некад има више среће, некад мање, али увек тога има.

Н. Јањанин, М.В.

Извор: Наше Место