PRIPREMA NASTAVNIKA

Nastavni predmet:   ISTORIJA

Nastavnik:    NADA MJERIMAČKA               Asistent: VALENTINA RUTOVIĆ

Nastavna tema: EVROPA  U POZNOM SREDNJEM VEKU

Nastavna jedinica: SVAKODNEVNI ŽIVOT U SREDNJEM VEKU   Redni broj časa: 39.

Razred: ŠESTI       Odeljenje: JEDAN

Redni broj časa: 39.

Tip časa: OBRADA

Oblik rada: INDIVIDUALNI,FRONTALNI, GRUPNI

Nastavne metode: MONOLOŠKO DIJALOŠKA, ILUSTRATIVNO DEMOSTRATIVNA, INFORMACIONE TEHNOLOGIJE

Nastavna sredstva:  PPT PREZENTACIJA,REKVIZITI PRIPREMLJENI ZA ČAS,PLAKATE,RAČUNAR,PROJEKTOR

KORIŠĆENA LITERATURA (izvori znanja): Udžbenik za 6. Razred (Logos), Udžbenik za 6. Razred (Zavod), Ilustrovana enciklopedija srednjeg veka, internet

ARTIKULACIJAČASA :

uvodni deo – 5/10min., Centralni deo-30/35 min. Završni deo časa- 5/10min

Korelacija (unutar predmeta) –  Osnovne odlike srednjeg veka

–          Nastanak feudalnog društva,

–          Postanak i razvoj srednjevekovnih gradova

–          Krstaški ratovi

Korelacija (međupredmetna)   –     geografija – stanovništvo i naselja, privreda

–          Verska nastava – Hrišćanstvo

–          Informatika – izrada prezentacije, korišćenje interneta

–          Muzička kultura – muzika srednjeg veka

–          Srpski jezik – razvijanje jezičke kulture, jasno i lepo izražavanje

Ciljevi – obrazovni: – sticanje znanja o svakodnevnom životu u srednjem veku i povezivanje sa ranije stečenim znanjima

Ciljevi – vaspitni: – razvijanje interesovanja za istoriju srednjeg veka

Ciljevi – funkcionalni – osamostaljivanje učenika za pronalaženje podataka, samostalno izlaganje,razvijanje govorne kulture, odgovornost za rad u timu

Standardi:

I.S. 1.1.5. – ume da odredi kojem istorijskom periodu pripadaju važne godine iz prošlosti

I.S. 1.1.6. – prepoznaje značenje osnovnih pojmova iz istorije civilizacije

I.S. 1.1.8. – imenuje najvažnije pojmove iz opšte istorije

I.S. 1.2.3. – prepoznaje jednostavne i karakterisitične istorijske informacije date u formi slike

I.S. 2.1.1. – ume da poveže ličnost i istorijski fenomen sa odgovarajućom vremenskom

odrednicom   i istorijskim periodom

I.S. 2.1.4. – prepoznaje da postoji povezanost pojmova iz prošlosti sa pojavama iz sadašnjosti

TOK ČASA:

• UVODNI DEO ČASA:

Sa učenicima su ponovljene osnovne odlike srednjeg veka i nastanak feudalnog društva.

• Koji istorijski period učimo ove školske godine?
• Kada je počeo srednji vek, koji događaj je prethodio i kada se završio?
• Koje društvo nastaje u srednjem veku?
• Koje su onsovne klase feudalnog društva?
• Kakav je njihov položaj u društvu?
• Ko je na vrhu feudalne lestvice?

• CENTRALNI DEO ČASA:

Učenici su ranije dobili istraživačke zadatke da  prikupe što više informacija u vezi sa životom odgovarajućeg društvenog sloja. Učenici su podeljeni na grupe sa zadatim temama, a na času su izveštavali(obučeni i opremljeni u skladu sa temom zadatka),  pripremali su prezentaciju, tj. plakatirali svoj rad. Pored odgovarajuće odeće imali su i rekvizite karakteristične za određeni društveni sloj (mačevi, štitovi, krune, hrana, proizvodi…)

Izlaganje učenika bilo je propraćeno PPT prezentacijom.

Prikazan je i petominutni, dokumentarni film o  izgledu srednjevekovnog grada i njegovih stanovnika, uz odgovarajuću, srednjevekovnu muziku.

IZVEŠTAVANJE PO GRUPAMA:

1. GRUPA  – Život na dvoru – vladari
2. GRUPA – Život na dvoru – feudalci
3. GRUPA – Život sveštenstva
4. GRUPA – Život na selu
5. GRUPA – Život u gradu
6. GRUPA – Uloga žene u srednjem veku

• ZAVRŠNI DEO ČASA:

Učenici su dali usmenu evaluaciju časa i odgovarali na postavljena pitanja: da li im se dopao ovakav način rada, da li im se svideo, ili ne, život određenog društvenog sloja, i zašto, kom društvenom sloju bi oni želeli da pripadaju da su živeli u srednjem veku…

• PRILOZI:

1. ŽIVOT VLADARA – DVORSKI ŽIVOT

Sa svojom porodicom i dvoranima vladar je živeo na dvoru koji je, pored prostorija za stanovanje, imao više službenih prostorija za obavljanje državnih poslova. Dvor je bio raskošno izgrađen i ukrašen umetničkim delima. Vladar je bio okružen dvoranima: uglednom vlastelom,a ponekad i crkvenim velikodostojnicima. Dvorani su bili visoki državni službenici koji su pratili vladara.

U ličnoj službi vladara nalazili su se poverljivi ljudi sa nižim zvanjima kao što su: konjušar, peharnik, sobar…

Svaki javni nastup vladara imao je svečano obeležje. Svečanost (ceremonija) se odvijala prema utvrđenim pravilima  bilo da je reč o nastupu na državnom saboru , izdavanje usmenih naredbi, dodeljivanje povelja, učestvovanje u povorkama, obredima, viteškim turnirima ili lovu. Dok su dvorani često provodili život u dokolici, zabavama i igri, svakog ozboljnog državnika čekali su neodložni poslovi. Mnoštvo učestalih državnih obaveza, poneka i veoma duga odsustvovanja zbog ratnih pohoda, ostavljali su vladaru malo vremena za privatni život u krugu porodice.

Vladari su smatrali da im vlast dolazi od Boga i da državu nasleđuju po božanskom pravu.

Simbolična obeležja vladara su: presto, kruna(venac), pečat, vladarska ukrašena haljina, skiptar (palica sa ukrasom na vrhu , ukrašen jednostruki ili dvostruki krst, šar (zemaljska kugla sa krstom)

Pažnja je posvećena obući, nakitu, vladarev prsten.

Vladari srednjevekovnih država nosili su različite titule: veliki župan, knez, kralj, car, despot.

Najpoznatiji vladari o kojima smo do sada učili su

-vizantisjki car Justinijan i

-franački kralj i car Karlo Veliki.

Justinijan – je vladao u 6. veku sa prestonicom u Carigradu. Imao je plan da obnovi Rimsko carstvo. Prokopije , koji piše o njemu , opisuje ga kao moćnog vladara, ali da je u privatnom životu bio nestalan, neodlučan i pod uticajem žene Teodore, koja je nekad bila cirkuska igračica.

O Karlu Velikom  piše njegov biograf Ajnhard. Svoju vladavinu proveo je ratujući. Voleo je plivanje, jahanje i lov. Za  njegovo vreme bio je obrazovan čovek iako nije znao da piše. Latinski je govorio,a grčki je razumeo. Zanimala ga je i astronomija.

ŽIVOT NA DVORU – FEUDALCI

Feudalci ili vlastela, bili su privilegovani sloj u feudalnom društvu. Delili su se na : krupnu vlastelu,velmože, i

sitnu vlastelu – viteze.

Krupna vlastela – je živela u zamku. Nastojali su da u životu oponašaju vladara. Na dvoru su  okupljali srodnike  i , uglednike iz pokrajina kojima su upravljali.

Dvorovi krupne vlastele ličili su na vladarski dvor, a u okviru zamka nalazile su se prostorije za sluge, kuhinja, ostave za hranu, oružarnica.

Bilo je malo prostora i svetlosti. U   zamkovima je bilo hladno jer su se samo neke prostorije grejale (sala za prijeme) vatrom iz kamina.

Nameštaj su činili stolovi,stolice, klupe, sanduci za posuđe   i odeću. Ležajevi su bili ponekad natkriveni drvenim nosačima preko kojih su padale zavese. Vremenom, dvor postaje udobniji i raskošniji. Zamkovi su građeni tako da budu pogodni za   odbranu i teško osvojiv sve do pojave vatrenog oružja. Za vreme rata u zamak se sklanjalo i stanovništvo iz okoline.

Glavno zanimanje plemića bilo je ratovanje. Zbog toga su oni veliku pažnju posvećivali borbenoj veštini. Ratničke sposobnosti plemići su pokazivali na takmičenjima – viteškim turnirima.

Pored viteških turnira, plemići su voleli lov,jahanje, plivanje i zabavu na gozbama – banketima. Na banketima domaćini su se trudili da zabave svoje goste. Raskoš trpeze trebala je da istakne bogatstvo i gostoprimstvo domaćina. Jela su se sastojala od raznih vrsta mesa i ribe, slatkiša i voća, a od pića se najčešće pilo vino i pivo.

Važni gosti su sedeli za posebnim stolom postavljenim na platformi koja nadvisuje ostale. Goste su tokom banketa zabavljali muzičari, akrobate i glumci.

Posebno omiljena plemićka zabava bio je lov sa sokolovima. Soko je bio istreniran da pomaže plemiću u lovu na pernatu divljač. Ovaj lov nazivan je ,,kraljevskim sportom,,. Njime su mogli da se bave samo plemići.

Plemići su imali odeću sašivenu od raskošnih tkanina koje su trgovci donosili sa Istoka. Na glavi su nosili kape različtith oblika. Nakit je bio omiljeni ukras i žena i muškaraca.

ŽIVOT SVEŠTENIKA

Život srednjevekovnog čoveka bio je prožet verom. Hrišćanstvo je predstavljalo jedan od najvažnijih stubova društva. Svešteničko zanimanje je bilo izuzetno cenjeno, pa je sveštenstvo pripadalo u povlašćen sloj stanovništva.

Sveštenstvo se delilo na: niže, seosko i parohijsko, a višem sveštenstvu pripadali su episkopi,  arhiepiskopi i crkveni poglavari ,papa i patrijarh.

Monasi si živeli u manastirima, vreme su provodili u molitvi, čitanju crkvenih spisa i fizičkom radu. U manastirima su postojale biblioteke, otvarane prve škole i prepisivane knjige. Zato su manastiri bili i središta kulture.

ŽIVOT U GRADU

Stanovništvo gradova uglavnom se bavilo zanatstvom i trgovinom. Bili su razvijeni razni zanati i zanatska zanimanja: kovač, pekar,voskar,zlatar,kožar,kolar,obućar, krojač…

Udruživali su se u esnafe. U zanatskoj radionici radili su:

Majstor, dva/tri šegrta i kalfa. Šegrt je učenik koji uči zanat (4-7) godina. Nakon toga postaju kalfe – pomoćnici. Kalfa je radio za platu.

Pored zanatstva i trgovine ljudi u gradu  su uzgajali domaće životinje. Ulicama su često lutale svinje,guske, kokoške…Ljudi su kroz prozor  bacali smeće i otpatke na ulicu koja je u vreme kiša bila blatnjava, a leti prašnjava.

Srednjevekovni gradovi su zbog nečistoće bili pogodni za širenje zaraznih bolesti – kuge i kolere. Od 1347-1353. Godine od kuge je umrla trećina stanovnika Evrope (oko 25 miliona).

Život gradskog stanovništva ipak je bio lakši od seoskog. Ljudi u gradu imali su slobodu. Nisu imali svoga gospodara koji bi im ograničavao slobodu kretanja i kažnjavanja  za neposlušnost.

U gradu se svakodnevno   nešto dešavalo. Dolazili su trgovci i putnici, putujući muzičari i pevači, zabavljači koji su izvodili ulične predstave. U vreme praznika, stanovništvo se okupljalo na trgu i odlazilo u crkvu.

Kažnjavanje ljudi bilo je javno.

Seljaci su bežali u grad. Ako ga gospodar ne nađe – za godinu i jedan dan postaje ,,slobodan,, Zato je nastao izraz ,,Gradski vazduh čini čoveka slobodnim,, .

U gradu je bilo dosta i prosjaka i ljudi koji su živeli od milostinje. Postojale su i gostionice, ali se se rano zatvarale. Na ulice se izlazilo sa upaljenim bakljama i fenjerima.

Vremenom se u gradu javljaju i druga zanimanja,činovnici,advokati, bankari i lekari.

Gradovi dobijaju lepši izgled, više se vodi računa o higijeni i poboljšavaju se životni uslovi, ali i dalje postoje razlike između bogatih i siromašnih.

ŽIVOT SELJAKA

Većinu stanovništva (preko 90%) u srednjem veku činili su zavisni seljaci – kmetovi. Oni su od ranog proleća do kasne jeseni radili na imanjima feudalaca, crkve i na svojoj njivi. Tokom zime su popravljali stare i izrađivali nove poljoprivredne alatke, gradili i održavali zamkove, puteve, mostove i mlinove feudalaca. Žene su brinule o kući, podizale decu, kuvale, prele vunu, tkale, šile odeću.

Posle napornog rada na njivi, porodice kmeta bi se uveče okupljala u kući koju je najčešće činila jedna prostorijate. Na sredini kuće nalazilo se ognjište koje je služilo za grejanje, osvetljenje  i spremanje hrane.

Osnovna životna namirnica seljaka bio je hleb spravljen od ječmenog, ražanog i pšeničnog brašna. Od povrća su upotrebljavani grašak, bob, luk. Meso, jaja, sir, mleko i med predstavljali su luksuz na trpezi seljaka, jer su te proizvode prodavali ili menjali za so i predmete koje su izrađivali kovači i drugi majstori.

Seoske kuće su građene od drveta i blata, a uz    njih su se nalazili ambari za žito i obori za svinje. Štale za krave i konje najčešće su bile pod kućnim krovom.

Teške životne uslove seljaka zagorčavale su prirodne nepogode – suša, poplave, oštre i duge zime, ratna pustošenja. Te nevolje su dovodile do gladi i raznih bolesti, a sve to je najviše pogađalo decu koja su rano umirala.

Plemići su kmetove, kao i njihove žene i decu, smatrali svojim slugama. Bez dozvole gospodara, oni nisu smeli izaći iz sela, a takođe se nisu smeli udavati i ženiti izvan njegovog imanja. Seljak nije imao načina da se žali protiv nepravdi koje mu je učionio gospodar. Za prestupe koje je činilo plemstvo kao i da nije bilo zakona. S plemićem se mogao suditi samo drugi plemić. Kmetove nije štitila ni crkva,te se dešavalo da su se pojedini kmetovi odmetali u šume i svetili za nepravde.

MESTO I ULOGA ŽENE U SREDNJEM VEKU

Pripadnice svih društvenih slojeva ( seljanke, plemkinje ili građanke) – uglavnom su brinule o deci i vodile domaćinstvo. Bavile su se vezom, tkanjem, predenjem i šivenjem. Po tadašnjem shvatanju uloga žene vezuje se za brak i porodicu. Srednjevekovni izvori retko kad posebno govore o ženama. Izuzetak su vladarke ili supruge vladara, koje su bile veoma uticajne (Justinijanova žena Teodora, carica Irina).

Od žene se očekivalo da rodi naslednika. Žene u selu su rađale veći broj dece jer su deca odmenjivala roditelje u teškim poljoprivrednim radovima. Kada stasaju za udaju, devojke nisu odlučivale o izboru supruga. O njihovoj udaji odlučivao je otac, ponekad odmah po rođenju ženskog deteta. Brak svoje dece ugovarali su roditelji i dešavalo se da se mlada i mladoženja prvi put vide tek za vreme svadbe. Od žene se zahtevala skromnost i potčinjenost.

Od vremena krstaških ratova, u zapadnoj Evropi se pod uticajem Istoka izmenio odnos prema ženi. Trubaduri su pevali o damama plave kose i čistog belog tena. Takvoj, kako se verovalo, idealnoj ženi,morao je da pokloni pažnju svaki vitez.

Borba za ravnopravnost žene u društvu počela je tek u novom veku, ali ni do danas nije okončana.